Subakromijalni impidzment sindrom

S.I.S. Predstavlja bolnu kompresiju jedne od mekotkivnih struktura koje se nalaze između glave nadlakatne kosti i vrha ramena ( akromion, korakoakromialni ligament, AC zglob..), za vreme podizanja i rotiranja ruke u ramenom zglobu. Mekotkivne strukture koje mogu biti zahvacene ovim procesom su rotatorna manžetna, subakromialna burza, zglobna kapsula i tetiva duge glave bicepsa.

Iako bi se po nazivu reklo da se radi o patološkom procesu jedne strukture, zapravo se radi o kombinaciji nekoliko odvojenih lezija. Ovaj termin je prvi upotrebio Nir (Neer) 1972.i opisao je tri stadijuma:

Reverzibilno minimalno kravarenje u rotatornoj manžetni kod pacijenata uzrasta do 25 god.
Fibroza i tendinitis rotatorne manzetne kod pacijenata izmedju 25 i 40 god.
Osteofiti akromiona i AC zgloba sa parcijalnim kidanjem rot.manzetne kod pac. Starijih od 40 godina
Nekoliko faktora igra ulogu u razvoju ovog sindroma uključujući sledeće:
 

• oblik akromiona
• vaskularizacija rot. Manzetne
• biomehanička funkcija rot. Manžetne i bicepsa
• glenohumeralna stabilnost
• stabilnost lopatica
• stanje AC zgloba
• postura i pokretljivost grudnog dela kičme
• aktivacija dubokih stabilizatora trupa-„core“ ukljucujuci i glutealne mišiće kod pojedinih sportista
• zanimanje i hobiji pacijenta
• Oblik akromiona. Postoje tri tipa akromiona:

Ravan, konkavan i u obliku kuke. Najvise pacijenata (70-80 %) sa lokalnom rupturom imaju tzv „kukast“ akromion.

Vaskularizacija rotatorne manžetne. Vaskularizacija rotatorne manžetne, narocito supraspinatusa i dela tetive duge glave bicepsa nije potpuno razvijena, što najvise dolazi do izražaja kod bacačkih sportova, gde manjak cirkulacije vremenom dovodi do otoka, kasnije fibroze i na kraju rupture.      

Funkcija rotatorne manžetne i bicepsa. Misici rotatorne manžetne i duga tetiva bicepsa su po svojoj funkciji stabilizatori glave humerusa i zglobne kapsule. Ako iz bilo kog razloga dodje do narušavanja njihove funkcije ( zglobna nestabilnost,Nestabilnost lopatica..) , povećavaju se šanse za nastanak lezije na ovim strukturama.

Glenohumeralna nestabilnost. Ukoliko je glenohumeralni zglob nestabilan ( istegnuti ili nakidani ligamenti) , glava humerusa se pomera ka gore sto smanjuje prostor izmedju nje i vrha ramena a to vodi u impidzment.

Stanje AC ( akromioklavikularnog zgloba). Osteofiti na donjoj strani AC zgloba takodje mogu izazvati impidzment tako što, tokom podizanja ruke, pritiskaju burzu ili tetivu.

Zanimanje i hobiji pacijenta. Ukoliko profesionalne i rekreativne aktivnosti uključuju česte elevacije sa spoljašnjom rotacijom ruke povećava se rizik od smanjenja prostora između supraspinatusa i akromialnog luka. Taj prostor je inače zona smanjene vaskularizacije i njegova iritacija neminovno dovodi do početka sindroma impidzmenta.

NeStabilnost lopatica. Ukoliko lopatice nisu priljubljene za grudni koš, tj. Ako je narušena mišićna vijuga izmedju M. Romboideusa i Seratus anteriora, lopatice postaju „krilaste“. Ovo stanje je vrlo često kod male dece i na vreme se mora korigovati ukoliko deca žele da se bave sportom, naročito tenisom,jer manjak aktivnosti i snage stabilizatora lopatice dovodi do preteranog naprezanja mišića rotatorne manžetne, a to dovodi do njihove upale, otoka i daljeg razvoja sindroma impidzmenta.

Postura i pokretljivost torakalnog dela kičme. Ovaj faktor u velikoj meri dominira u razvoju patoloških procesa ramenog zgloba. Kifotično držanje i „ukočenost“ grudnog dela kičme, otezavaju elevaciju ramena, narocito u pravcu fleksije. Da bi se ovaj pokret izveo do kraja, sve strukture u ramenu moraju pojačano da rade, da bi nadoknadile manjak pokretljivosti grudnog dela kičme.Njihovo dugotrajno naprezanje vremenom gotovo sigurno dovodi do povreda i razvoja ovog sindroma.

Aktivacija dubokih stabilizatora trupa, tzv „Core“-a i mišića glutealne regije.Uzrok Povrede ramena, kao i bilo kog dela tela, neretko se nalazi daleko od povređene regije. Ukoliko pacijent nema nijedan od do sada navedenih uzroka, postoji velika šansa da se njegovi duboki stabilizatori ne uključuju na vreme, ili kako mi kažemo nemaju dobar „Tajming“. Uloga dubokih stabilizatora je da se uključe pre svih drugih mišića kako bi telu obezbedili stabilnost i stvorili uslove za izvođenje pokreta, koje izvršavaju veliki misići.  Odavno je poznato da prilikom dijagnostikovanja sportskih povreda, biomehanička analiza igra veliku ulogu. Ukoliko teniser nema dobru kontrolu kuka jer su gluteusi neaktivni ili slabi, a pritom ni duboki stabilizatori trupa ne obavljaju svoj funkcionalni zadatak, misići ramena , naročito rot.manžetne moraju da nadoknade ove nedostatke svojim pojačanim radom. A kako su ovi mišići mali i relativno slabi gotovo je sigurno da će vremenom doći do njihove povrede.

U Ambulanti Fitness medico se velika pažnja obraća na poslednje tri navedena uzroka za nastanak hronične povrede ramena, naročito kod dece i mladih sportista, jer se samo blagovremenim preventivno-korektivnim radom i redovnim praćenjem, mogu sprečiti eventualne povrede u budućnosti, i produžiti njihova sportska karijera.

Klinička slika: Od kliničkih simptoma dominira bol, naročito za vreme abdukcije ili fleksije sa rotacijama. Često se javljaju krepitacije i gubitak snage mišića. Bol je najcešće lokalizovan u predelu unutrašnje glave deltoideusa,na spoljašnjoj strani ramena. Prisustvo ostalih simptoma zavisi od zahvaćenih struktura. Bolni luk je znak koji gotovo uvek postoji kada je zahvaćena subakromijalna burza, i javlja se prilikom podizanja ruke sa strane, za vreme abdukcije izmedju 80 i 100 stepeni ovog pokreta.

Lečenje: Lečenje moze  biti konzervativno i hirurško i zavisi od stepena lezije i potreba samog pacijenta. Uvek se prvo pristupa konzervativnom nacčnu lecenja koje je veoma širokog spektra i obuhvata medikamentoznu(lekovi, kreme,injekcije), fizikalnu, manuelnu i kineziterapiju.

U ambulanti Fitness Medico postoji protokol terapije bolnog ramena koji se zasniva na dugogodišnjem iskustvu i saradnji sa eminentnim stručnjacima u ovoj oblasti, kao i na primeni najsavremenijih aparata kao što su HILT laser i ARP wave. Kombinacijom ova dva aparata se veoma brzo pacijenti obezboljavaju i dobijaju na obimu pokreta u ramenu, i u velikoj meri se izbegnu neke invazivnije metode lečenja. Kada se uspostavi fizioloski, bezbolni obim pokreta pristupa se detaljnom i individualnom programu terapijsko-korektivnih vežbi koje se zasnivaju na biomehaničkim principima. Kod sportista se primenjuje FMS testiranje, kao i neka druga detaljnija ispitivanja kojima se utvrđuje potencijalni razlog povrede ( Smanjen obim pokreta u nekoj drugoj regiji tela, dizbalans u snazi mišića, loša motorna kontrola, itd). Individualno i pravilno doziranim vežbama se koriguju eventualne nepravilnosti i smanjuje mogućnost nove povrede.